Postoji u coveku neka tajna koja ga tera
da cini ono sto oseca. Postoji u coveku neka iskonska potreba da pomaze
drugom coveku. Kada treba, on ce pomoc da zatrazi i primi. Covek je
uvek ponosan ako je negde upisao svoje ime, ako je ostavio trag ili
napravio korak blize razumevanju, postovanju, dobrocinstvu, ljubavi.
Mnogi ljudi su smisao zivota pronasli u sreci onih kojima su pomagali,
ali i u neprekidnom cinjenju za opste dobro. Kazu da je coveku mozda
najpotrebnija pomoc u trecem dobu. Tada mnogi izgube samopouzdanje i
volju za zivotom, zato im je vise nego ikada potrebna pomoc da pre svega
prepoznaju preostale sposobnosti, da iskoriste stecena znanja i iskustva
i da shvate da nisu zaboravljeni. Zato je i neophodno da se u brigu
o starim ljudima ukljuci i citava drustvena zajednica. Ustanove za smestaj
starih lica su prve u lancu koji ovim osobama treba da omoguce aktivan
zivot. Ovakav vid pomoci dobro je oslikan u dve decenije postojanja
I rada DOMA ZA SMESTAJ I NEGU STARIH I IZNEMOGLIH LICA u Prokuplju.